Симонида
ИСКРЕНА ПЕСМА О, склопи усне, не говори, ћути, остави мисли нек се бујно роје и реч нек твоја ничим не помути безмерно силне осећаје моје. Ћути и пусти да сад жиле моје забрекћу новим, заносним животом, да заборавим да смо ту нас двоје под величанством природе, а потом, кад прође све, и малаксало…