ЛЕТОПИС НА ПЕРУНОВИТЕ ПОТОМЦИ

САН О КРУНИ

Стоји Краљ на обали

и гледа некамо пут истока.

Пали се понека звезда ретка

лука је мора до врха пуна.

И Краљу се чини однекуд чује

глас онога давног претка:

Гледај, израња из воде круна

лепша него круне Византа и Рима

и бог милосрђа у ватреној одори

с неба је на руке прима

да је на твоје стави чело.

То од њеног драгог камења и злата

све море гори,

то се она огледа у затонима.

То она обасјава шпиље и шкрапе

и далеке хриди,

те се сваки кутак обалске мапе

јасно види.

То она одавде чак до Дувна

претвара поља у сребрна гумна.

И говори прадед невидљив:

Погледај тај храм велелепан,

ту камену, сиву катедралу

с тисућ кандила,

тисућу полилеја на стропу

и жижака у рукама поданика, -

под њеним сводом драгуља,

насред сребрне оне простирке

што се пружа од тебе до храма

стаћеш и примити краљевску круну

уз глас оргуља.

А потпиривач сумње и неповерења

притајен увек као ухода

час погодан чека,

и чим се Краљ занесе, шапуће му:

То, кнеже барбарски, није круна

нити је твоје крунисање,

него месечина израња пуна,

него се месец у сваком затону,

сличан златном чуну,

нише на валу.

Кнеже барбарски, то се месец блиста,

он обасјава около хриди,

он се одасвуд види.

А оно што личи на катедралу,

високе су оштре планине.

И што ти се стубови чине,

кипариси су, борје и палме.

Не чује се ово глас оргуља,

нити свештеници читају псалме,

него море с ветром разговара.

И сребрна она простирка,

сребрне стазе

што долазе пред твоје ноге,

месечеви су дуги одблесци.

А те светиљке многе

бити неће кандила и свеће

и полилеји, него су сазвежђа

видику до најдаљих међа.

И опет глас предака поче:

гласови сумње не слушај, потомче.

Тебе је судбина на свет довела

краљевском душом крунисана,

краљем ти си већ уписан

у летописе.

У земљама словинским и несловинским

о теби као краљу говори се:

ти си краљ имаднеш ли на глави

као круну

месечину само пуну,

као што богови остају боговима

ако њима и не моли се.

А ми се у прошлост враћамо, Краљу,

силазимо међу понорнице

и још дубље.

Подизаће сунце до у зенит

своје зубље,

плавиће ти земљу месечина,

шумеће потоци, хукати сова,

кликтати крагуј,

само нећеш чути нашег гласа.

Али ти срећно и даље краљуј,

брани румена пољица ова

и камен краса.