ПОЕЗИЈА

57

Да штујеш обичне дане

У доба годишња нанизане,

Само се сјетити треба

Да сваки може лишити

Тебе, ил мене, ситнице

Која се зове бити!

108

Нека се Хирург с више опреза

Скалпела свог дотиче -

Испод сваког финог му реза

Кривац-живот се миче!

216

Сигурна у Алабастреним Собама -

Нетакнута зорама –

Ни подневима –

Лежи смјерна паства Васкрсења-

Рогови Сатенски – кров од Камења –

Силна иду Љета – у Млађаку – над њом –

Свјетови дубе Лукове –

Сводови веслају –

Круне – падају – Дуждеви – кончају –

Нечујни ко Тачке – на Диску Сњежном –

465

Зуј Муве зачух – кад умријех –

У соби је била Тишина

Слична Тишини што дијели

Два Насртаја Олујина –

Очи околу – сухе од плача –

А уздаси су накупљани

За тај Обрачун крајњи кад ће

Да се у Соби – Краљ обзнани –

Све Спомене сам завјештала –

Сваки трун себе преписала

Који додељив беше – потом

Једна је Мува умијешала

Свој зуј – Плав – муцав – неизвјестан –

Између мене – и свјетла дањег –

Тад – неста Прозор – и више нисам

Могла да видим – гледање –

712

Јер не могох да Смрти станем –

Она ми је љубазно стала –

Тек нас двије – и Бесмртност –

Кочије садржала –

Возисмо споро – Њој се не жури –

А ја сам оставила

И посленост и љеност своју –

Јер удворна је била –

Прођосмо Школу, гдје у игри

Боре се Малишани –

Прођосмо Поља Жита што пиљи –

И Залазак Сунчани –

Ил боље – Он нас прође –

Од Росе студ ме испунила –

Јер хаљина ми – Паучина –

А Шал ми – тек од Тила –

Стасмо пред Кућом која личи

На отеклину Земље –

Кров бјеше једва – видљив – а Кровни

Вијенац – испод Земље –

Отад – Стољећа минуше – ипак

Чине се краћа од дана

Кад прозрех да су Коњске Главе

У Вјечност загледане –

817

Удадоше ме за тебе –

За Домаћина Рајскога –

Ја сам Невјеста Оца и Сина

Невјеста Духа Светога.

Раскинуће се друге Заруке –

Други Брак не вриједи –

Само ће Чувар овог Прстена

Да Смртност побиједи.

1212

Свака ријеч –

Веле – мрије –

Чим се рекне.

Ја кажем баш

У такав час

Живот стекне.

1544

Који Небеса не нађу доле –

Она ће горе да промаше –

Анђели – куд год преселимо –

Изнајме кућу близу наше –

1719

Бог је заиста љубоморан Бог –

Он љути се кад схвати

Да нам је милије једни с другим

Но с њим се играти.

(изд. Свјетлост – Сараево 1988, прев. Јасна Левингер и Марко Вешовић)