Преубава поезија

BOG

Nikad se nisam na te bacio kamenom,
Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao;
I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,
Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao,
Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju,
S bolom pred noge tvoje svagda se predao,
Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao,
Stoga i ne beh samac u dnu svih osama…
Zbog tebe sam se kleo i za te kajao,
Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao;
I za molitve sam tvoje u zvona zvonio;
Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao;
I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice,
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
Jedino naša Slutnja stoji bezgranična.

COVEK GOVORI BOGU

Znam da si skriven u morima sjanja,

ali te stigne duh koji te sluti;

Nebo i zemlja ne mogu te čuti,

a u nama je tvoj glas od postanja.

Jedino ti si što je proturečno –

kad si u srcu da nisi u svesti...

Na kom se mostu ikad mogu sresti,

svemoć i nemoć, prolazno i večno!

Vodi li put naš k tebi, da li vodi?

Kraj i početak - je li to sve jedno?

Ko pečate ti čuva nepovredno,

Ko tvojim strašnim granicama hodi?

Jesmo li kao u iskonske sate

nalik na tvoje obličje i danas?

Ako li nismo, kakva tuga za nas,

ako li jesmo, kakva beda za te.

Moj duh čovekov otkud je i šta je?

Tvoj deo ili protivnost od tebe –

jer treće nema! Kraj tvog ognja zebe,

i mrkne kraj tvog svetila što sjaje.

Samotan svugde i pred svim u strahu,

stranac u svome i telu i svetu!

I smrt i život u istome dahu:

Večno van sebe tražeć svoju metu.

GOSPOD ME SEJA

Gospod me seja celo vreme

i svud sam nova reč i znamen –

u belom hlebu prvo seme,

u tvrđavama prvi kamen.

I prvi poljub zaljubljenih,

i nož u ruci haramije,

i molitva iz srca smernih,

i san na pesku gladne zmije.

Gospod me seja pregrštima

poljem što večna sunca plave,

da budem njegov znak međ svima,

njegova zlatna truba slave.

I brodolom u osvit vedar,

i očajnikov krik za snagom;

I na Libanu sjajni kedar,

i strašna vojska pred Kartagom.

Gospod me seja celom šakom

u času svetlu i golemu,

da budem jutro danu svakom,

i njegov glas i ključ u svemu.

Na pustom putu atom praha,

u nebu sunčev krug i slika,

žižak u domu siromaha,

suza u oku mučenika.

HRISCANSKO PROLECE

Vidik se krvlju sav zarubio,

prvi kos peva tanko i tanje.

Aždaju sveti Đorđe ubio,

srebrnim kopljem baš u svitanje.

Kraj crkve čempres crn zagustio,

Hristovo jagnje ovca rodila,

i Sveti Marko orla pustio,

i Sveti Todor svog krokodila.

Golubica u suncu sinula,

sa lišća kaplju svete arije...

Dva apostola tud su minula

s porukom sina čiste Marije.

Kraj reke zrače beli krinovi,

pada snop zraka s neba sredine:

I sja oreol večni i novi

jagnjeta što gre preko ledine.

(www.poezijanoci.com)