Антисветови

Има ти код нас, лево, први спрат,
комшија Букашин, чудан сват.
Тај свашта мозга, ни шест ни пет –
над овим светом је
антисвет!

Над Букашином Антибукашин,
управља васељеном, татамата.
магичар, демонов син,
лешкари и Лолобриџиде вата.

Али су над Антибукашину све то јача
привиџења боје његових гача и упијача.
Живели антисветови!
Фантасти – усред глупости!
Постоји ли оаза без Каракума?
Неум је мера ума.

Не постоје жене, не наседај лепој варци –
Постоје само антимушкарци.
Постоји со земље. Али и смече.
Аутомобили завијају у шумама, дубоко.
Без змије малакса соко.

Волим своје критичаре.
Најбољи од њих доиста је људина права!
На његовом врату, мирисна и гола
шљашти антиглава!...

...Спавам са отвореним прозорима.
Звижде звезде падалице, у јатима.
А облакодери као сталактити, као сисе,
Са трбуха глобуса висе.

Пода мном, к с главом надоле, у најсупротнием углу,
Безбрижни, драги лептиричу,
Заривши виљушку у земаљску куглу,
Живиш ти,
Мој антисветичу!

Зашто се усред мрачног ночног часа
антисвет забеласа?

Зашто, они удвоје, а одвојени, седе
И у телевизор гледе?

Ни једна реченица, ма како била проста и чиста,
Ни један једини пут њему и њој није иста.

Седе, заборавивши бонтон, као салвету –
Та мучиче се после, у кревету.
И издалека им се уши црвене
Као лептирице прибодене...

Чувени предавач, да чују посетиоци и гости,
Рекао је јуче: ”Антисветови? Глупости!”

Лежим, преврчем се, несаница зајахала:
па да, наравно, него шта, у праву је учењачка будала.

А мој мачор, као радио-пријемник, зеленим оком лови свет.