АЛ АРАФ

Прв дел

…

I Nelumb pupoljak cije lati teku

s indijskim Kupidom niz svetu reku-

Lepe ruze, vile! svaka od vas treba

vinut poj Bozice, kroz miris, do Neba:

“Duse! zivis u pustari

u dubokom svudu gore,

gde strasne i divne stvari

u lepoti se bore!

Iznad te crte plave-

granice zvezdi kada

pred njom se pojave

tvoja medja i ograda-

medje koju prodjose sinje

komete bacene dolje

da budu zauvek robinje

gubec’ ponos i prestolje-

da budu nosaci vatre

(crvene vatre svoga srca)

brzinom koja sve satre

i bolom sto vecno grca-

ti koji zivis – to znamo –

u Vecnosti – mi osecamo –

ali koji ce duh samo

otkrit tvoje celo tamno?

Iako bica koja Nezasa

glasnica tvoja stiti

sanjahu za lik Beskraja

svoj uzor vlastiti-

tvoja je volja, Oh Boze!

Zvezda je s visoka

jaca od bura jer je proze

plamen tvog oka;

a tu, u misli, o tebi-

misli koja je sklona

da tvoje carstvo upotrebi

i bude do tvog trona-

tu Mastarija lakokrila

tvoje poslanstvo treba,

dok tajna bude nauka bila

u prostorima Neba.”

Ona presta – i skloni obraz vruci

skrhana, u ljiljane, sve tragajuci

za zaklonom od zara oka Njegovoga;

jer zvezde su drhtale ispred Boga.

Sputana – bez daha – jer glas se stera

-o tako svecano u mirnom vazduhu!

Neki zvuk tisine u zacudjenom uhu

koju pesnik sanja zove “muzika sfera”.

Nas jer svet svetova: Spokoj nazivamo

“Tisina” – sto rec je obicna samo.

Priroda govori, i svaka idealna sila

lije zvuke tamne s vidovnjackih krila-

Al! ah carstvom gore nema tih sloboda,

Kada se zacuje vecni glas Gospoda,

a crveni vihori svenu usred svoda:

“Makar u tim svetovima sto zive

prolazeci kroz krugove nevidljive

vezani za malenkost jednog sistema

i gde vise od jednog sunca nema

gde je sva moja ljubav ludost, a olaka

rulja misli da je moj bes lom oblaka,

roj orkana, zemjotresi, gnev okeana-

(Ah, sta ce pobesnim li jednog dana?)

makar u svetovima gde jedno sunce zivi

pesak Vremena postao prah nevidljivi,

ipak, u tebi je moj sjaj, on ti treba

da mi nosis tajne preko viseg Neba.

Ostavi dom od kristala, i izrasti,

sa pratnjom, niz svod mesecinasti-

usput – kao svici u sicilskoj noci,

i drugim svetovima daj svetlosne moci!

Oglasi sve tajne svojega poslanstva

sazvezdjima, sjajnim sred prostranstva,

i budi svakom srcu medja i kob preka,

da zvezde ne klonu pred grehom coveka!”

…

(прев. Коља Миќевиќ)