СОЗОПОЛ

Задријемао и погрбљен у својјим рибарским прњама

Тај градиќ привезан уз обалу

Као уплашен једрењак

Шкољка пуна траве у дрвеној куќи зиме

Његова је фантазија запослена морем: дању и ноќу

Слушају смеѓи чинари увијек исти шум

Што подсеќа на давно

Прохујали топот

Ту су се громови скаменили и направили увале

У које су високе амфоре

Просуле жути пијесак.

Мртва жала широке ливаде од погашеног креча

Заустављају јуришање

Слијепих дракона

Црноморских

Поштених да се наслаѓују на празним степеништама осеке

Птицама и раслињем

Овог блиједог и малозбуњеног

Неароматичног југа

Доѓите звијезде да видите ово море

Које је за тренутак заборавило себе

И урезало град

као мелодију

На расклиманом подножју

Старе харфе.